Pi­še: Bo­jan Ba­ća


Dvi­je sli­ke. Pr­va: pra­zna dvo­li­tar­ska fla­ša šam­pa­nja­ca ko­jom je pre­mi­jer na­zdra­vio svje­že ne­za­vi­snoj Cr­noj Go­ri i da­lje se ču­va u skrom­nom do­mu na Ža­blja­ku kao, ci­ti­ram, „sim­bol po­bje­de“. Dru­ga: sred­nja ško­la u Ro­ža­ja­ma jav­no za­hva­lju­je svom su­gra­đa­ni­nu na do­na­ci­ji dvi­je lop­te ko­je pred­sta­vlja kao pa­ra­dig­ma­ti­čan pri­mjer, ci­ti­ram, „hu­ma­ne no­te i osje­ća­ja za ši­re dru­štvo“. Na­kon sni­va­nja ve­li­kih sno­va to­kom re­fe­ren­dum­ske kam­pa­nje, da­nas su na sje­ve­ru Cr­ne Go­re dva iz­vo­ra istin­ske ra­do­sti i po­no­sa, po­na­vljam, jed­na upo­trije­blje­na fla­ša i dvi­je no­ve lop­te. Ma­lo šta je do­ča­ra­lo taj mi­mo­hod iz­me­đu one za­mi­šlje­ne i one nu­žne „ne­za­vi­sne, su­ve­re­ne i me­đu­na­rod­no pri­zna­te Cr­ne Go­re“ kao sli­ka umjet­ni­ka ko­ji joj, tog pre­sud­nog ma­ja 2006. go­di­ne, na­zdra­vlja u ime Ki­ša, Pe­ki­ća i Ko­bej­na, dok iza nje­ga sto­je is­ce­re­ni pred­stav­ni­ci one Cr­ne Go­re ka­kvu smo do ta­da ima­li i ka­kvu smo sa­mo mo­gli i do­bi­ti – par­tij­sko-fe­u­dal­nu.
Ne ra­di se o to­me da je „dr­žav­na za­jed­ni­ca“ bi­la bo­lja al­ter­na­ti­va (jer ni­je), već da se to­kom bor­be za dr­žav­no­prav­ni sta­tus „ne­za­vi­sna Cr­na Go­ra“ fe­ti­ši­zo­va­la – dr­ža­va je po­sta­la ozna­či­telj to­ta­li­te­ta. Da se po­slu­žim je­zi­kom ko­ji sva­ko ra­zu­mi­je: umje­sto da se na ne­za­vi­snost gle­da kao na kre­dit, gra­đa­nin je po­sma­trao kao pen­zi­o­ni plan. Sa­mo par mje­se­ci na­kon 21. ma­ja jav­no su ob­zna­nje­na i „sit­na slo­va“ na no­vom dru­štve­nom ugo­vo­ru: ci­je­na ne­za­vi­sno­sti Cr­ne Go­re bi­la je nje­na za­vi­snost od DPS-a. Na­i­me, vla­da­ju­ći ide­o­lo­ški dis­kurs po­či­va na jed­no­stav­noj lo­gi­ci: za­hva­lju­ju­ći DPS-u, Cr­na Go­ra ne sa­mo da je po­sta­la ne­za­vi­sna dr­ža­va, već je i DPS us­po­sta­vljen kao ga­rant nje­ne dr­žav­no­sti. Da­kle, sam dis­kurs „te­ko­vi­na 21. ma­ja“ uka­zu­je na to da je Cr­na Go­ra sve sa­mo ne ne­za­vi­sna dr­ža­va: nje­na ne­za­vi­snost za­vi­si od to­ga ko je na vla­sti. Evo, de­set go­di­na je pro­šlo, a mi se i da­lje dr­ži­mo u per­pe­tu­al­nom re­fe­ren­dum­skom sta­nju u ko­me uvi­jek po­sto­ji „sa­mo još je­dan“ uslov za do­se­za­nje one na­vod­no „pra­ve ne­za­vi­sno­sti“. Da­nas je to NA­TO, sju­tra će to bi­ti EU, prek­sju­tra ko zna šta. A isti­na je kraj­nje jed­no­stav­na: Cr­na Go­ra ni­je iz­gla­sa­la ne­za­vi­snost tog 21. ma­ja, već je po­sta­la ta­lac vla­da­ju­ćeg re­ži­ma. Uko­li­ko, pak, vje­ru­je­te u pri­ču da smje­na DPS-a ujed­no zna­či i „pad dr­ža­ve Cr­ne Go­re“, on­da tre­ba da vam bu­de ja­sno ko­li­ko i sa­mi vje­ru­je­te u Cr­nu Go­ru kao ja­ku, zdra­vu i ne­za­vi­snu dr­ža­vu u ko­ju se na­vod­no ku­ne­te po dru­štve­nim mre­ža­ma.
Ne­za­vi­snost sa­ma po se­bi ne zna­či ni­šta uko­li­ko ni­je dio ne­ke ve­će po­li­ti­ke ko­ja je nad­ma­šu­je, jer u su­prot­nom po­sti­za­nje ne­za­vi­sno­sti po­sta­je for­ma bez sa­dr­ža­ja. Re­ci­mo, da­nas obič­ni gra­đa­nin Cr­ne Go­re mo­že da uti­če na pr­o­ces do­no­še­nja od­lu­ka ta­man ko­li­ko i go­re­po­me­nu­ti Kiš, Pe­kić i Ko­bejn. To što smo iz­gla­sa­li ne­za­vi­snost ne zna­či da smo ste­kli i auto­no­mi­ju – ni kao dru­štvo, a još ma­nje kao po­je­din­ci. Kad ka­žem „auto­no­mi­ja“, pod tim pod­ra­zu­mi­je­vam isto što i po­ma­lo za­bo­ra­vlje­ni Kor­ne­li­jus Ka­sto­ri­ja­dis: spo­sob­nost dru­štva da sa­mo se­be kon­stant­no do­vo­di u pi­ta­nje – svo­je vri­jed­no­sti, in­sti­tu­ci­je, or­ga­ni­za­ci­ju, sva­ki svog seg­ment (u na­šem slu­ča­ju, po­seb­no fe­ti­ši­zo­va­nu dr­ža­vu). Re­ci­mo, to­kom de­ve­de­se­tih ima­li smo in­de­pen­di­stič­ki po­kret ko­ji je za­mi­šljao Cr­nu Go­ru upr­kos vla­da­vi­ni DPS-a, a da­nas su mno­gi nje­go­vi pri­pad­ni­ci naj­ve­ći za­go­vor­ni­ci tog re­ži­ma kao ga­ran­ta ne­za­vi­sno­sti. Da pa­ra­fra­zi­ram Fre­dri­ka Džej­mi­so­na: „Da­nas je lak­še za­mi­sli­ti krah dr­ža­ve Cr­ne Go­re, ne­go kraj vla­da­vi­ne DPS-a.” Ako se iz­gla­sa­la „ne­za­vi­snost od“ (dru­gog cen­tra mo­ći), ni­je se do­se­gla „ne­za­vi­snost za“ (gra­đan­sko dru­štvo). Ho­ću re­ći, sa­mo ne­za­vi­snost dr­ža­ve Cr­ne Go­re od DPS-a mo­že ga­ran­to­va­ti auto­no­mi­ju cr­no­gor­skom gra­đan­skom dru­štvu.
Dok pi­šem ovo, za­mi­šljam raz­go­vor, ne­gdje ta­mo na sto­go­di­šnji ju­bi­lej „te­ko­vi­na 21. ma­ja“. Obra­ća se sin ocu: „Ta­jo, a što smo mi ras­pro­da­li ove fa­bri­ke i pri­rod­na bo­gat­stva sa śevera ovi­je­ma stran­ci­ma?“ Otac mu ona­ko pa­tri­ot­ski od­go­va­ra: „Za­to, si­ne, da bi ti da­nas mo­ga slo­bod­no da re­češ ‘śever’, a da ne raz­mi­šljaš oće li ti ka­ki Sr­bin raz­bit gla­vu i uzet dr­ža­vu, sim­bo­le, him­nu, iden­ti­tet!“ Sin ona­ko zbu­njen i ne­za­do­vo­ljan od­go­vo­rom upi­ta: „Do­bro, ta­jo, ako je dr­ža­va na­ša, što mi ne mo­že­mo slo­bod­no da se kre­će­mo, ži­vi­mo od­pla­te i uti­če­mo na ove di­sižn-mej­king pro­se­siz, ra­zu­mi­eš? Bez da pla­ti­mo hi­lja­du ma­ra­ka za le­žalj­ku na­pla­žu ili u par­tiu da se učla­ni­mo?“ Otac re­vol­ti­ran si­no­vlje­vom po­tre­bom da ne pri­hva­ta nje­go­ve od­go­vo­re zdra­vo za go­to­vo i še­ret­ski ih pre­i­spi­tu­je, od­go­va­ra mu: „Oli me pu­štit, ma­li! Slo­bod­no se kre­ći i uti­či na te pro­ce­se od­lu­či­va­nja u svo­ja če­ti­ri zi­da, a dr­ža­vu mi ne­mo plju­vat! Mak­se sad, po­či­nje mi ru­ko­met, tre­ba dr­ža­vu od­bra­nit!“ U tom smi­slu, da­nas se od­lu­ču­ju­ća bor­ba ne vo­di za cr­no­gor­ski (kul­tur­ni) iden­ti­tet, već za cr­no­gor­ski (po­li­tič­ki) su­bjek­ti­vi­tet: da mi kao gra­đa­ni ove dr­ža­ve – i to ne sa­mo kao no­si­o­ci su­ve­re­ni­te­ta kao pu­kog prav­nog sta­tu­sa, već kao osno­ve za po­li­tič­ko djel(ov)anje – raz­vi­je­mo spo­sob­nost za pre­i­spi­ti­va­nje dog­mi, hra­brost da re­a­gu­je­mo na ne­prav­de i, na kon­cu, svi­jest o neo­p­hod­no­sti pro­ak­tiv­nog uti­ca­nja na iz­mje­nu sta­tu­sa quo.